Čovek je ponovo ostao sam sa sobom i sa Bogom kao na početku stvaranja sveta
18968
post-template-default,single,single-post,postid-18968,single-format-standard,vcwb,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-theme-ver-13.1.2,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.4.5,vc_responsive

Čovek je ponovo ostao sam sa sobom i sa Bogom kao na početku stvaranja sveta

Ne znam da li ste nekada zamišljali kako je bilo prvom čoveku na svetu ako pretpostavimo da je bio sam. Možda se osećao poput današnjeg čoveka koji bi se našao na pustom ostrvu sam, a možda skroz drugačije jer nije imao iskustvo življenja sa drugim ljudima. Elem, ne znamo šta se dešavalo u Adamovoj glavi, telu i srcu kad je ugledao Evu. Možda se obradovao, možda se uplašio a možda je bio ravnodušan. Ona je bila nešto novo u njegovom životu.

Kad razmišljam o čoveku danas u Srbiji i državama sličnim našoj, u glavi mi se pojavljuje metafora čoveka koji stoji na drvenim blokovima koji grade piramidu a na vrhu te piramide je on. Prilično zdrav, dobro uhranjen. U džepu mu je mobilni telefon, u ušima slušalice. Oko njega je svež vazduh (ili bar on ne zna kakav je), u jednoj ruci drži  plastičnu flašicu sa vodom a u drugoj poslovnu torbu sa novčanicama ili zlatom. Može biti muškarac ili žena. Oseća se bezbedno jer ga podržava i značajan broj drvenih blokova koji simbolišu: kuću (stan) u kojoj živi; primarnu porodicu u kojoj je rođen; lokalnu zajednicu i komšiluk; možda ima sekundarnu porodicu a možda i ne; vojsku koja čuva mir i granice od neprijatelja; policiju koja čuva unutrašnji red i mir; zdravstveni sistem; obrazovni sistem; sistem za snabdevanje hranom, vodom, garderobom i energentima iz svih delova sveta; sistem za transport ljudi; vladu i predsednika koji se staraju za nacionalni interes i dobrobit svog naroda. Ispustila sam namerno da pomenem banke koje nude kredite i keš na svakom koraku, kladionice koje nam obećavaju lake i ogromne novce na svakom ćošku, industriju zabave.

Više godina unazad imamo „novi svet“. Mnogo „novih svetova“ koji se smenjuju skoro svakodnevno. Za svakoga od nas na jedinstven način, a opet dešava se i nešto što je zajedničko za sve nas. Jedan po jedan blok na koji smo se oslanjali se raspada. Pojeli ga kukci (žišci) a da to malte ne nismo ni primetili. Potcenili smo moć kukaca. Jedan mito za rupu u zakonu, jedna poklonjena ocena u školi, jedna ocena upisana u index bez polaganja, jedna veza za bespravnu gradnju, jedna javna nabavka za najmanji kvalitet, jedno putovanje za favorizovanje medicinske procedure koja nije dovoljno proverena, jedna reka u cev, jedna reka napunjena otpadom iz fabrike, jedna kanalizacija u reku i more, jedna GMO hrana u prodavnice, jedan džak veštačkog đubriva i jedan pesticid za voće i povrće, jedan dimlnjak otrovnih materija u vazduh… I tako, jedna po jedna, još jedna…kao kukci razmnožavaju se geometrijskom progresijom.

Ništa individualni čin ne bi pokvario kad ne bi bio podržan i čak slavljen kao poželjno ponašanje. Kad ne bi postao praksa i skoro jedini način. Mnogo puta do sada sam pisala o tzv. „mentalitetu krda“, grešci u mišljenu kod ljudi, koja ljude dovodi do toga da veruju da je ono što mnogo ljudi radi poželjno, sigurno i bezbedno tj.normalno. Ono što je uobičajeno ne mora biti i normalno. Ratovi su uobičajena pojava u istoriji i sadašnjosti, a da li je normalno da čovek ubije čoveka? Zakon u svim civilizovanim društvima zabranjuje ubijanje ljudi, čak nema ni smrtne kazne. Kako je onda ubijanje u ratu herojski čin? Nego, otišla sam sa teme pa bih se vratila na čoveka kome se jedan po jedan blok sigurnosti raspada.

Da li je čovek i dalje na vrhu? Čega? Jer ako se sve ispod njega raspada nije li trenutno obešen sam o sebe u beskrajnom svemiru, još uvek prilično zdrav, dobro uhranjen i odeven? U džepu mu je mobilni telefon, u ušima slušalice. Oko njega je svež vazduh (ili bar on ne zna kakav je), u jednoj ruci drži plastičnu flašicu sa vodom a u drugoj poslovnu torbu sa novčanicama ili zlatom.

Ja ne znam kada će se svako od nas probuditi, kao ni ko će biti spasilac čoveku koji visi obešen sam o sebe. Ono što znam je da još uvek verujem u svetlost, ljubav i dobrotu.

Autor:

Lelica Todorović PhD,
NLP trainer & coach
info@nlpgradionica.com

logo-150x150