Gaslighting i Stokholmski sindrom
18976
post-template-default,single,single-post,postid-18976,single-format-standard,vcwb,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-title-hidden,qode_grid_1300,footer_responsive_adv,hide_top_bar_on_mobile_header,qode-theme-ver-13.1.2,qode-theme-bridge,wpb-js-composer js-comp-ver-5.4.5,vc_responsive

Gaslighting i Stokholmski sindrom

Da li će vas ovaj tekst umiriti, uznemiriti ili ostaviti ravnodušnim, ne znam. Ono što znam je da ja tražim odgovore od kad znam za sebe a to je više od pola veka i ništa sa sigurnošću ne mogu da „tvrdim do krvi“. Jer, taman zaključim nešto o nečemu, pojavi se novi uvid ili novo otkriće u vezi sa tim što doda novu mogućnost tumačenja. Ne volim ljude koji su potpuno uvereni u svoj stav i ne žele da čuju drugačiji, mada sam nekad i sama bila takva. Možda je ta faza u individualnom razvoju neophodna. A posebno ne volim ljude koji namerno lažu i obmanjuju. Ako njihovo obmanjivanje tumačim kroz axiom da svako ponašanje ima pozivinu nameru za onoga ko ga čini, mogu ga razumeti. Obmanjivanjem drugih oni zadovoljavaju neku svoju potrebu. Ono što je jako važno je da ovaj NLP axiom ne shvatimo na način da su namere svih ponašanja pozitivne za sve. Ne, one su pozitivne za onog ko čini to ponašanje, a za koga su još pozitivne a za koga negativne uvek je individualno.

Gaslight je američki psihološki triler iz 1944. godine koji prikazuje mladu ženu čiji muž, sistemskom kontinuiranom manipulacijom, pokušava da je izludi, kako bi od nje sakrio svoje kriminalne aktivnosti. Njegove manipulacije idu do krajnjih bizarnosti koje um mlade žene dovodi u stanje sluđenosti. Uverava je da to što ona vidi i čuje nije istina već da je samo plod njene mašte, podmeće joj stvari u torbicu sa ciljem da je uveri da je kleptomanka a na kraju je izoluje od spoljnog sveta tvrdeći da je to za njeno dobro. Krajnji cilj njegove lukave strategije je da ubedi svoju ženu, a i ostale ljude, da je poludela i da je trajno smesti u instituciju tj. psihijatrijsku bolnicu. Ona bi time izgubila slobodu a on bi dobio punomoć nad njom što bi mu omogućilo nesmetanu kriminalnu potragu za draguljima njene bake. Plan skoro funkcioniše. Ali…kao u svim dobrim filmovima i stvarnim istorijskim događajima zlo mora da padne sa vrhunca. Jedino tako može da se razbije na duže vreme. Tako sam barem ja očekivala da se završi. Ali nije. Žena oslobađa vezanog muža, nakon što ga je vrlo kratko držala u patnji. Film je tako prikazao muža manje sociopatom, a više vrlo odlučnim i inovativnim lopovom.

Zahvaljujući filmu odomaćio se izraz „gaslighting“ koji opisuje sledeće ponašanje: kada osoba laže radi svoje koristi drugu osobu toliko puta i sa toliko samopouzdanja da žrtva počinje sumnjati u svoj vlastiti razum. I, kako film pokazuje, vremenom se razvija Stokholmski sindrom: žrtva, sada nesigurna da može pravilno da percipira stvarnost, postaje zavisna od zlostavljača i privrženija mu nego ikad.

A u narodnoj poslovici rečeno je: „Ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže svoj trag.“ Na svakome od nas je da budemo pažljivi kakav trag ostavljamo dok sneg pada. Možda neko izrežira film sa drugačijim završetkom. Ko zna?

Autor:

Lelica Todorović PhD,
NLP trainer & coach
info@nlpgradionica.com

logo-150x150